У овим нашим данима који се могу описати и који могу стати у две речи:
ИЗДАЈА И ПРИНУДА, глас архимандрита Елпидија је као глас вапијућег у пустињи који нас позива на покајање.
Он наставља да са жаром и љубављу изнад свега говори и кори.
Када критикује то чини са очинском љубављу.
Не одељује себе и не одсеца себе од Једне и Једине Свете Саборне и Апостолске Цркве, не прави своју “Цркву“ као што то чине по НЕКИ по Православљу (нажалост и код нас овде неки расколници, стропоштавши себе или у грех болесног и неумереног зилотства или у дијаметрално супротну крајност).
Не, архимандрит Елпидије бди и кори, плаче и моли, али држи се пута светих нам отаца, царског- средњег пута, којим једино и може да ходи Христово стадо и Црква кроз све дане до свршетка века.
Позива нас и на мучеништво, на исповедање, на љубав, само не на млакост.
Ово су дани вршења присиле по читавом свету над децом.
А први мученици за Христа јесу оних 14 хиљада одојчади које је Ирод заклао по рођењу Господа Исуса Христа. Управо он