ODREKNES SE BOGA I IZGUBIS SEBE

Kad oluje sveta počnu da me drobe, I kad mi se zgadi taj prljavi pir, Poželim da pobegnem od tame i zlobe Pod skutima tvojim da pronadjem mir. Od šarenih laži nisam vid’o tebe. A istina tvoja bila je moj spas. Služio sam grehu, i gubio sebe. Od gordosti svoje, ne čuh ni tvoj glas. Paklena praznina nagrizla je srce. U noćima tamnim jecala je duša. Gospodaru smrti ja okrenuh lice. I postadoh čovek što se sebe gnuša. U danima tim, bio sam daleko. Od Tebe, od sebe, od radosti svih. Zaslepi te slava, misliš da si neko. Zarobe te želje, ljudi sitnih, zlih. Dugo sam te tražio, molio se, trudio. Svako jutro, veče, tebe sam prizivao. Zašto mi ne pomogneš, tada sam se čudio. Što si me napustio, šta li sam ti skrivio. Nisam te razumeo, pa sam te osudio. Kako me to voliš, kad puštaš da patim? Napuštanjem Tebe, sebi sam presudio. Kako posle svega tebi da se vratim? Al’ riba bez vode počne da se guši. I bez sunca biljka počinje da zebe. Odrekneš se Boga i naudiš duši. Odrekneš se Boga i izgubiš sebe. Za snagu sam mo