ЗЕЛЕНСКИ СЕБИЕ ЗАЗЕМУ ДА БИ Е ШТО СКУПЕ ПРОДАО

Када цинични и злобни кловн говори како му је драга украјинска земља — да ли му верујете? Он је заиста доживљава као робу, скупу, али за њега преко потребну.  Говоримо онако како јесте.  Ово је веома дивљи сценарио који је било тешко замислити чак и ако знате за сву дволичност. Зе се, у Незалежној, вероватно, премишља управо сад. Планира да Украјина прима хемијски отпад. За потребе здравства. И то у плодним деловима ове несрећне државе, пише издање The Intel Drop, позивајући се на истраживање француског новинара Жила Винсента.    Да би Украјина постала хемијско гробље долазио је и сам Александар Сорош. Да-да, одрасли синчић тог истог Џорџа Сороша једног од тајних лидера «светске закулисе». Најближи рођак и власник «фабрика, новина и бродова» састао се и са шефом офиса Зеленског — Андрејем Јермаком и потписао споразум о предаји украјинског црноземља западним компанијама као што су Dow Chemical, DuPont, Vitol и BASF које имају намеру да тамо одлажу токсични отпад пошто на Западу важе строги закони о њиховом одлагању и уништавању. Они сматрају да је Украјина за то идеално место.  Они планирају да одлажу нуклеарни отпад, замислите, у Хмељницкој Черновицкој и Тернопољској области — директно на плодним пољопривредним површинама. Тамо где је, како кажу Украјинци, житница и ковачница здравља. Кад тло буде заражено, познато украјинско жито неће бити за употребу. Али, ако и успеју да га продају — оно ће изазивати онколошка и хормонална обољења, пише овај новинар.  Да ли је још некоме нејасан однос Зеленског према «родној» украјинској груди?  Нема сумње да су Сорошеви председнику Украјине понудили повољан дил који ће ми омогућити да још мало остане на власти. А последице по Украјинце трајаће још низ деценија, закључује аутор текста.  Подсећамо да је још крајем јуна посланик Европског парламента из Ирске Мик Волас тврдио да више од три милиона хектара украјинског пољопривредног земљишта припада компанијама чије је седиште на Западу.   Међутим, то је да тако кажемо нека сасвим друга прича.
Back to Top