витез - Ко удара тако позно

Ко удара тако позно у дубину ноћног мира На капији затвореној светогорског манастира? “Већ је прошло тавно вече, и нема се поноћ хвата, Седи оци, калуђери, отвор’те ми тешка врата. Светлости ми душа хоће, а одмора слабе ноге, Клонуло је моје тело, уморне су моје ноге - Ал’ је крепка воља моја, што ме ноћас вама води, Да посветим живот роду, отаџбини и слободи. Презрео сам царске дворе, царску круну и порфиру, И сад ево светлост тражим у скромноме манастиру. Отвор’те ми, цасни оци, манастирска тешка врата, И примите царског сина ко најмлађег свога брата...“ Зашкрипаше тешка врата, а над њима сова прну И с крештањем разви крила и склони се у ноћ црну. А на прагу храма светог, где се Божје име слави, Са буктињом упаљеном, настојник се отац јави. Он буктињу горе диже, изнад своје главе свете, И угледа, чудећи се, безазлено босо дете. Високо му бледо чело, помршене густе власи, Али чело узвишено, божанствена мудрост краси. За руку га старац узе, пољуби му чело бледо, А кроз сузе прошапута: “